О књизи: 2019 / У стара времена однос према вештичарењу био је потпуно утилитаристички. Са становишта сељака, добро је оно што је корисно. Сеоски врачар је био позван на свадбу, а вештица је испоручила дете. Сада у градовима, вештичарење је наравно постало дечија бајка. Људи не обраћају више пажње на рекламе за магијске школе него на траву поред пута. Питам се шта би Торкуемада рекао када би видео нешто попут: „Црни маг ће уклонити штету са фотографије“? Вероватно не бих ништа рекао, али сам много размишљао. Село је друга ствар. Тамо је све остало као што је било, иако се свет около, наравно, мења. Прави исцелитељ више не живи у шуми међу вештичјим храстовима и сувим жабама, већ ради, на пример, као шумар. Има нормалну кућу са бунаром и сеником (не рачуна се вукодлак који трчи по дворишту). Они којима је то потребно, обраћају му се када затреба, и не иду далеко пешке (треће скретање после Кошчејевског замка), већ долазе колима, најобичнијим земљаним путем. Није уобичајено брбљати о таквим стварима на колхозу, јер исцелитељу, за разлику од шарлатана на телевизији, није потребна додатна слава. Али ако сте се озбиљно сусрели са таквом особом и заинтересовали се за њега, онда је резултат понекад... помало неочекиван.